Из једне куће у

Дивцима

— за целу Србију.

Милош је трећа генерација столара у породици Илић. Његов деда је направио први сто у овој радионици 1953. године. Његов отац је додао машине. Милош је додао идеју да дрво може да буде више од намештаја — да може да буде игра, успомена, поклон који се носи кроз детињство.

Дипломирао је на Шумарском факултету, али никада није радио у струци. Уместо тога, вратио се у Кнић и почео да прави играчке за своју децу. Када је прва игра за изнајмљивање изашла из радионице, Милош је провео три месеца усавршавајући је. Заобљене ивице, челични оквир скривен испод дрвета, магнети који држе чак и када дете тресне играчком о под.

У Wood Play-у, Милош је одговоран за све што се тиче производње. Његов потпис се налази на сваком комаду који напусти радионицу. Када поручите игру — било да је за изнајмљивање или за дом — Милош је тај који је држао брусилицу у руци.

Ако постоји једна особа без које Wood Play не би постојао, то је Гордана. Она је та која је прва одговорила на Јаковљево питање о дрвету — не одговором, него противпитањем. И која је месецима касније, након што је разговор постао прича, а прича постала рукопис, седела за кухињским столом и писала прве верзије онога што ће постати „Хвала стаблу".

Гордана није професионална списатељица. Дипломирала је педагогију и двадесет година радила у вртићу у Книћу. Зна како деца слушају — и зна када је боље да се ћути. Њен језик у књизи је једноставан, топао и без патетике. То није случајно: то је резултат двадесет година проведених са децом која искрено кажу када им је нешто досадно.

Данас Гордана води породичне разговоре у оквиру FAMILI програма — не као предавачица, већ као неко ко је прошла кроз све што и други родитељи пролазе. Њена улога у Wood Play-у је најтежа: она је та која подсећа све остале зашто то раде.

Владимир је инжењер машинства и, по сопственим речима, „онај који брине о ономе што нико други не примећује". Када је породица почела да прави игре, Владимир је био тај који је одбио да потпише први модел док се није уверио да је сваки шраф проверен, свака ивица тестирана, сваки материјал сертификован.

Води операције Wood Play-а — логистику, техничку подршку, развој сајта, интеграцију са Thinkific платформом и систем за праћење поруџбина. Његов потпис је у сваком реду кода на овом сајту, иако то нико никада неће видети. То је, каже, и поента.

Владимир има двоје деце, оба млађа од седам година, и тврди да су они његови најстрожи тестери. „Када играчку вратим кући, имам тачно два дана да видим да ли је добра. Ако је дете одбаци — враћам је у радионицу."

Јелена је академска сликарка из Крагујевца, али то није прво што о себи каже. Прво што каже јесте — „ја сам тетка која је највише времена провела са децом." Она је илустровала „Хвала стаблу", осмислила је визуелни идентитет Wood Play-а, и потписује све што има везе са бојама у овој кући.

Сликала је дрво из Јаковљевог дворишта кроз сва четири годишња доба. Свака илустрација је рађена акварелом, на папиру који је Јелена сама припремала. Процес је трајао шест месеци — јер свака страна мора да издржи да је дете гледа сваки дан без да изгуби значење.

У FAMILI програму, Јелена води визуелни идентитет сваке едиције. Њен потпис, као и код осталих чланова породице, јесте у детаљима које нико не примећује: боја позадине на насловној страни, дебљина линије испод броја лекције, температура светлости у свакој фотографији.

Јована је дипломирана новинарка која је пре Wood Play-а радила у два медија и била сигурна да никада неће писати о породици. Онда је добила дете, па друго, па треће — и схватила да су све теме о којима је писала биле мање важне од оне која је стајала поред ње у соби.

У Wood Play-у, Јована уређује блог. Не пише сваки текст, али одлучује који ће бити објављен, у ком реду, и са којим насловом. Њена најстрожа уредничка правила су три: ниједан текст не сме да морализује, ниједан текст не сме да патетизује, и ниједан текст не сме да заврши без иједне конкретне ствари коју читалац може да уради вечерас.

Јована такође ради на FAMILI едицијама — осмишљава практичне породичне задатке и уређује радне листове. Њена највећа брига је да садржај буде употребљив у хаотичној, неидеалној породици. „Ако задатак не ради у мојој кући," каже, „не иде у курс."

Милош је дипломирани економиста који је, по сопственој причи, открио да „воли камионе више од табела". Када се Wood Play почео бавити изнајмљивањем великих игара, неко је морао да води логистику — да постави игре на фестивалским теренима, у тржним центрима, у школским двориштима широм Србије. Милош је био тај неко.

У последње три године, Милош је лично поставио игре на више од двеста догађаја, у 42 града. Зна тачно колико времена треба за поставку у сваком типу простора, како да се игра прилагоди бетону, трави или паркету, и — најважније — када треба остати на лицу места а када се дискретно склонити да породице саме уживају.

Милош је такође тај који је осмислио наш систем паковања: свака игра има своје место у комбију, сваки део има своју етикету, сваки догађај има свој контролни списак. Каже да никада није заборавио ни један део игре. Верујемо му, али још увек проверавамо.

Јаков је данас десетогодишњак који воли фудбал, не воли да пише домаће задатке, и тврди да му је најбољи друг — пас Дого. Када је имао четири године, питао је мајку оно што је постало прво питање из ког је настао цео Wood Play. Није био свестан тога тада. Вероватно није ни данас.

У породици, Јаков има најтежу улогу: он је тестер. Свака нова играчка, свака нова књига, свака нова идеја за игру — прво пролази кроз његове руке. Ако се Јаков не врати да се игра други пут, породица зна да нешто не ваља. Његова искреност је брутална: „Ово је досадно" је реченица коју је изговорио више пута него што бисмо желели да признамо.

Јаков данас нацрта дрво сваке године за Божић, и поклони га баки Гордани. Прво дрво је из 2018. Данас их је осам. Бака их држи у кутији на врху полице — каже да је то најважнији документ у кући.

Дого је шарпланинац — а по мишљењу деце из Кнића, највећи пас у Шумадији. Дошао је у породицу 2020. године, као штене које је требало да чува радионицу. За три месеца, одбио је да чува било шта што није било у непосредној близини деце. За шест месеци, сви су прихватили да је радионица — његова.

У свакодневном раду, Дого има неколико незваничних одговорности. Поздравља курире пре него што Милош стигне до врата. Спава испод стола за цртање док Јелена илуструје. Сваког дана у исто време, седи поред врата радионице и чека Јакова из школе. Не помера се док Јаков не уђе у двориште.

Када породица поставља велике игре на догађаје, Дого остаје код куће. Не зато што није добродошао — већ зато што би његово присуство пореметило сваки план. Бака Гордана га тада чува. Каже да му прича приче из књиге док чека да се породица врати. Не сумњамо у то.